Ivo Andrić citati
Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.
Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.
Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.
Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.
Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.
Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.
Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.
I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.
Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.
Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.
Svako hoće da živi, nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekne, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice zemlje, između dve vojske u prolazu.
Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.
Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.
Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.
Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koje ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.
Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek trajno nesrećan dok se duša leči zaboravom a zemlja obnavlja prolećem.
Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.
Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.
Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.
Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu.
Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.
Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.
Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.
Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.
Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.
Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe.
I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima.
Čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali slavne i odlučne bitke za održavanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bog zna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.
Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.
Svako hoće da živi, nadoknađujući izgubljeno ili stičući novo, da živi svojim životom, na svoj način i na prostoru na kom se zatekne, pa makar taj prostor ne bio širi od podlanice zemlje, između dve vojske u prolazu.
Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.
Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa ma ga i cela spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
Život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu.
Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu.
Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koje ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.
Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek trajno nesrećan dok se duša leči zaboravom a zemlja obnavlja prolećem.
Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.
Čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima rešenosti da se bori i borbom održava u životu.
Нема коментара:
Постави коментар