Đorđe Balašević citati
Godine nas obrade različito – nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.
Izmislili su milion načina da vreme prođe, a nijedan da se vreme zaustavi. Što se mene tiče, i ne moraju više da rade na tome – ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.
Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš.
Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute.
„Zauvek“ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.
Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe.
Nikad ne znaš ko će zasijati kad ti ostaneš u mraku.
Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.
Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…
Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.
S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.
Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.
Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.
Tajne su kao device – s njima se mora nežno. Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se same otkriju.
Ponekad nas ništa ne može uplašiti kao ostvareni san.
Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da bunim, jer neke su ispale i bolje.
Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.
Nekima se čini da su sve moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.
Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.
Izmislili su milion načina da vreme prođe, a nijedan da se vreme zaustavi. Što se mene tiče, i ne moraju više da rade na tome – ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.
Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš.
Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute.
„Zauvek“ je, ipak, samo reč.. Velike reči obično imaju malu grešku i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog „zauvek“ nije ostalo bog zna šta.
Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe.
Nikad ne znaš ko će zasijati kad ti ostaneš u mraku.
Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.
Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni…
Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
Zaljubiš se jer je to tebi potrebno, a voliš jer je to potrebno nekom drugom.
S tugom jednostavno treba umeti. Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, uporno se moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad-tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola. I pazi, pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu i onda si gotov. Jer Tuga nikad ne zaboravlja lica galantnih mušterija. I nikad te više neće zaobići.
Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.
Kad predugo traje, i tišina nekako zazvuči.
Dame biraju. O, još kako… I uglavnom izaberu barabe.
Tajne su kao device – s njima se mora nežno. Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se same otkriju.
Ponekad nas ništa ne može uplašiti kao ostvareni san.
Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da bunim, jer neke su ispale i bolje.
Možda nisam maher da odmah procenim ljude, al’ puštam da im jezici odrede mesto u mom životu.
Nekima se čini da su sve moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.
Нема коментара:
Постави коментар